Podeli ovu vest

Izdvajamo za Vas / Saveti

GENERACIJA TUŽNIH SMAJLIJA!

GENERACIJA TUŽNIH SMAJLIJA!

Iz godine u godinu, mediji i stručnjaci pokušavaju da nas ubace u stanje sve veće zabrinutosti povodom današnje omladine i njene ogrezlosti u nasilje i nemoral. Navodno, deca nam odrastaju u nikad brutalnijem svetu, prevremeno gurnuta u svet odraslih. Nevinost njihovog detinjstva ukrali su konzumerizam i pornografija. Internet i društvene mreže čine da im je zabranjeno voće nadohvat ruke a roditelji i društvo nemoćni su da ih zaštite.

“AKO SE GRANICE NE POSTAVE DO PUBERTETA, TA BITKA JE U VEĆINI SLUČAJEVA IZGUBLJENA“

Uz sve ovo medijsko raspirivanje moralne panike u eri tabloidnog spektakla, čovek lako može da zaboravi kako je izgledalo odrastanje današnjih roditelja i poveruje da smo živeli u nekoj bajci iz SFRJ čitanke u kojoj Titovi pioniri piju mleko i idu na spavanje odmah posle crtaća u 7 i 15 sve do samog punoletstva, dočim su naši potomci takve detinjarije prevazišli još u jaslicama i prešli na seks, drogu, nasilje i strah negde u predškolskoj grupi.

 Naučite dete VERBALNOJ SAMOODBRANI!

Međutim, nešto na ovoj slici nije u vinklu. Zapravo, kada se zaista dobro zamislimo nad sopstvenim odrastanjem i uporedimo nas kao petnaestogodišnjake ili osamnaestogodišnjake sa generacijom savremenih tinejdžera, ne možemo da se otmemo utisku da bismo ih nekadašnji mi – pojeli za doručak. Čak i bez nekih konkretnih podataka koji bi to pokrepili, sam pogled na današnje tinejdžere intuitivno nam govori da iza njihovih petnaest godina stoji daleko manje iskustva, zrelosti, smelosti, snalažljivosti i „namazanosti“ nego što bi to bio slučaj pre nekoliko decenija. Današnji klinci prosto deluju balavije i bojažljivije od nas, bila to dobra ili loša vest. A da ovaj letimični utisak ne vara, pokazuju i podaci koji stižu sa druge strane Atlantika, gde se fenomen smena generacija već dugi niz decenija daleko ozbiljnije proučava.

Otišla da živi sa SINOM i SNAJOM i doživela bolno RAZOČARENJE: Suze bake nikog ne ostavljaju ravnodušnim!

Virtuelni ego

Kao što je već dobro poznato, kraj 20. i početak 21. veka obeležila je generacija  „milenijalaca“ naduvanog ega, sa više samopouzdanja nego znanja, o kojoj je u knjizi Generacija JA  pisala Džin Tvengi, američki psiholog.  Milenijalci su odrastali u uverenju da je sasvim prirodna stvar biti u centru pažnje i stavljati uvek sebe na prvo mesto.  Slušajući od malih nogu  poruke tipa „Ti si poseban“ i „Ti to zaslužuješ“,  postali su veoma narcisoidni i fokusirani na sebe, uvereni da su dorasli svakom izazovu, pa su se neretko na otrežnjujući način suočavali sa sopstvenim ograničenjima.

MONTESORI rečenice koje treba da koristite I U VAŠOJ KUĆI!

Međutim, sudeći po najsvežijim istraživanjima, stvari su se i te kako promenile u poslednjih nekoliko godina. Umišljeni milenijalci izgleda da su stvar prošlosti, ali to nikako ne znači da treba da se radujemo što neki novi klinci ne misle da su toliko specijalni i čarobni. Na njihovo mesto stupila je generacija koja je svoj predimenzionirani ego iz stvarnog projektovala u virtuelni svet društvenih mreža, gde on buja, nadima se i kipi, dok ga u stvarnom svetu ostaje sve manje, bukvalno se topeći lajk po lajk.

10 ZDRAVIH razloga za ŠETNJU PO HLADNOM VREMENU!

Tvengijeva se u novoj knjizi bavi generacijom koja se ne seća vremena pre Interneta, što je uticalo na sve aspekte njihovih života, od društvenih odnosa do mentalnog zdravlja. Oni provode svoje vreme radikalno drugačije i imaju i znatno promenjene stavove o religiji, seksualnosti, politici, društvenim tabuima, karijeri. U prvim redovima su najveće krize mentalnog zdravlja poslednjih decenija, budući da među njima učestalost depresije i samoubistava ubrzano raste. Pritom, nasuprot raširenom verovanju da „deca danas odrastaju sve brže“, pripadnici ove generacije zapravo odrastaju sve sporije. Današnji osamnaestogodišnjaci ponašaju se kao nekadašnji petnaestogodišnjaci, a trinaestogodišnjaci kao desetogodišnjaci, objašnjava Tvengijeva.

Crpeći podatke iz istraživanja kojima je obuhvaćeno jedanaest miliona Amerikanaca od šezdesetih naovamo, ona je uočila deset važnih trendova koji oblikuju „ajdženere“: oni ne žure da odrastu, borave uglavnom na internetu, ne mare previše za komunikaciju licem u lice, nesigurni su, nereligiozni, plaše se rizika, finansijske nestabilnosti, fleksibilnih su shvatanja, inkluzivni i nepoverljivi prema političkim partijama.

Osamnaest je novih petnaest

Prve znake tektonskih promena Tvengijeva je uočila 2012. godine, kada su krivulje na grafikonima nakon dugotrajnih stabilnih trendova počele vrtoglavo da poniru ili skaču, poništavajući višedecenijske postupne pomake u samo par godina. Dok je pokušavala da utvrdi šta se u društvu dešavalo u tom periodu što bi moglo da izazove takvo „iskakanje iz zgloba“, kao glavni osumnjičeni nametnuo joj se pametni telefon, koji je baš u to vreme ušao u živote velike većine Amerikanaca i promenio način na koji ljudi provode vreme, brže i drastičnije nego ijedna inovacija pre toga. Na klince rođene između 1995. i 2012, koji su od puberteta nadalje uživali sva preimućstva procvata društvenih mreža i svedostupnog interneta, onlajn život očigledno je uticao više nego što je iko mogao da pretpostavi.

Ponekad, MAMA ZABORAVI!

Zašto je TREĆE DETE bilo NAJBOLJA ODLUKA koju sam donela?

Pri poređenju I-generacije sa njenim prethodnicama, Tvengijeva je koristila podatke sakupljane u ispitivanju mladih istog uzrasta tokom ranijih decenija, kao jedini pouzdan pokazatelj stavova i emocionalnih stanja, za razliku od sećanja današnjih zrelih ljudi na svoju mladost, koja su često izvitoperena i nepouzdana. Srećom po ovo istraživanje, mlade u SAD još od šezdesetih redovno pitaju za njihove navike i poglede na svet, pa je materijala bilo više nego dovoljno za ovako temeljan pristup – čak jedanaest miliona Amerikanaca obuhvaćeno je njime, i to pripadnika svih društvenih grupa, rasa, ekonomskih kategorija, u gradovima, selima, svih nivoa obrazovanja. Jedne naspram drugih, Tvengijeva je mogla da postavi bejbibumere (1946–1964), generaciju X (1965–1979), milenijalce (1980–1994) i I-generaciju (1995–2012).

Pomozite detetu koje ima VISOKU TEMPERATURU!

Iako je Tvengijeva proučavala samo američku decu, zaključci iz njene studije prilično su primenjivi na sva društva u kojima su internet i pametni telefoni postali dostupni većini dece i mladih, a to je dobar deo sveta, što, kako ona navodi, potvrđuju sve brojnija skorašnja istraživanja njenih kolega iz drugih država. A kao zemlja u kojoj prosečan roditelj smatra da nije pametno ni predškolsko dete poslati „usvijet“ bez pametnog telefona, Srbija sigurno spada u jedno od aktivnih poprišta velike generacijske transformacije koja se upravo odvija pred našim očima.

Odraslost je bljak

Sva ta pornografija na internetu i seksi veš za šestogodišnjakinje… čovek bi pomislio da će deca i tinejdžeri odrastati brže nego ikada ranije. Međutim, u svetu u kome je sve ono što je intrigiralo i golicalo maštu prethodnih generacija kao prozor u svet zrelosti  – postalo nešto krajnje banalno i nadohvat ruke – u ratu za pažnju današnjih klinaca pobeđuju romani o Hariju Poteru i video klipovi slatkih kuca i maca.  Kao generacija, današnji ajdženeri sve korake ka zrelosti prave kasnije nego prethodne. I trinaestogodišnjaci i osamnaestogodišnjaci danas se vladaju kao da su još deca, dok adolescencija nastupa tek u dvadestim.

Tvengijeva je kroz razgovore sa američkim srednjoškolcima došla do frapantnog zaključka da je njima sasvim prihvatljivo i normalno da na svoje izlaske sa društvom vode i roditelje,  a roditelji su dobrodošli i na kućnim žurkama. „Da li ikada negde ideš bez roditelja?“ pitala je jednog petnaestogodišnjeg momka sa kojim je vodila razgovor za knjigu. „Pa, na utakmice… ali zapravo ne.“

Dečiji CRTEŽI govore o INTELIGENCIJI deteta!

Da nisu u pitanju samo pojedinačni slučajevi, govore i rezultati istraživanja. Učenici četvrtog razreda srednje škole 2015. godine bez roditelja izlaze ređe nego što su samo pre šest godina izlazili osmaci. Biti sam van svoje kuće iskustvo je koje sve kasnije dolazi na dnevni red, a sa njim i osećaj samostalnosti  i samopouzdanje koje donosi  sposobnost donošenja sopstvenih odluka. Biti tinejdžer više ne znači želeti da se oslobodiš matoraca kako bi bar par sati dnevno živeo svoj život. Matorci su prosto – ok.

Naravno, u društvu roditelja nije baš prirodno započinjati svoj romantični život, čak ni današnjim klincima naviklim na njihovu sveprisutnost. Tvengijeva iznosi podatak da duplo manje učenika završnih godina srednjih škola danas ima ljubavni život u odnosu na generaciju bejbibumera i generaciju X.

5 znakova da je vaše DETE POD STRESOM!

Pokemoni draži od seksa

A kada vam se ljubavni život svodi na sporadično ćaskanje preko društvenih mreža, nije nimalo neobično ni što seksualni odnosi stižu na tapet kasnije nego ikada pre. Procenat učenika prvog razreda srednje škole koji su seksualno aktivni prepolovio se u odnosu na 1990. godinu, dok je među đacima četvrtog razreda srednjih škola, udeo seksualno aktivnih pao za 15% u istom periodu.

Otišla da živi sa SINOM i SNAJOM i doživela bolno RAZOČARENJE: Suze bake nikog ne ostavljaju ravnodušnim!

Stavovi ajdženera o seksu definitvno se razlikuju u odnosu na prethodne generacije. Današnji klinci su, u skladu sa tolerantnim duhom vremena, daleko manje konzervativni. Još 2006. godine, čak 50% mladih Amerikanaca smatralo je da seks van braka nije u redu (što je isti procenat kao i 1970), dok je 2016. čitavih  65% mladih mislilo suprotno. Čak je i na seks među maloletnicima prestalo da se gleda kao na nešto sporno i problematično.

Dakle, budući da imaju liberalnije stavove o seksu, pomislili biste da ga današnji mladi ranije, slobodnije i češće praktikuju. O tome se vazda mnogo brine u medijima, imajući u vidu svu tu internet pornografiju i seksualizovanost kulture.

Međutim, ajdženeri zapravo manje praktikuju seks . Duplo više današnjih mladih u rane dvadesete ulazi nevino nego što je bio slučaj kod generacije x. Među odraslima rođenim devedesetih duplo je više nevinih nego što je slučaj sa osobama rođenim u šezdesetim. Milenijalci i ajdženeri ređe menjaju i partnere. Dok su pripadnici generacije X prijavljivali u proseku 10,5 seksualnih partnera, milenijalci i ajdženeri imali su seksualne odnose sa prosečno 5,29 osoba.

10 ZDRAVIH razloga za ŠETNJU PO HLADNOM VREMENU!

Šta je uzrok smanjenoj popularnosti seksualne prakse, u odnosu na teoriju? Opreznost i strah od trudnoće i seksualno prenosivih bolesti, strah od muškaraca kao seksualnih predatora i činjenica da mladi provode manje vremena u fizikom prisustvu drugih mladih, navodi autorka. Dok im seksting i striptiz preko skajpa nisu nimalo strani, seks uživo je nešto sasvim drugo. „Možda je netfliks zamenio seks?“, pita se jedna 26-godišnja sagovornica Tvengijeve i dodaje: „Znam samo da mi hvatanje retkog pokemona  pričinjava daleko veće zadovoljstvo nego ćaskanje sa nezanimljivim muškarcima preko aplikacije za dejting.“

Otišla da živi sa SINOM i SNAJOM i doživela bolno RAZOČARENJE: Suze bake nikog ne ostavljaju ravnodušnim!

Naravno, tu je i neizbežni surogat za seks – onlajn pornografija. Za neke mlade ona je prosto dovoljna. „Nisam baš zaineresovan za pravi seks. Toliko sam ga se nagledao… Nema ničeg posebnog u tome, zar ne?“, objašnjava jedan osamnaestogodišnjak intervjuisan za knjigu. Realnost u svakom slučaju nije tako glamurozna kao u porno filmovima, što mnogim mladim ljudima predstavlja sve veći problem. „Postojao je raskorak između onoga što sam želeo u glavi i reagovanja mog tela“, objasnio je jedan dvadesetšestogodišnjak svoj prvi i neuspeli pokušaj seksualnog odnosa krajem srednje škole, nakon skoro decenije masturbacije uz onlajn pornografiju. Teorija i praksa definitivno nisu isto.

Sve u svemu, podaci pokazuju da manje mladih upražnjava seks, da se ređe upuštaju u ljubavne veze i da ih sve manje zanimaju brak i deca. Barem kad su heteroseksualni odnosi u pitanju. Naime,  dok ajdženeri ne gledaju baš sa posebnim oduševljenjem na tradicionalni brak i porodicu, daleko više odobravaju netradicionalne veze iz LGBT spektra. Heteroseksualni brak je smor, ali gej brak je, s druge strane – baš ekstra.

10 ZDRAVIH razloga za ŠETNJU PO HLADNOM VREMENU!

Ni posao, ni džeparac

Vožnja je još jedna aktivnost koju današnji mladi u SAD počinju da praktikuju sve kasnije. Dok su u generaciji bejbibumera praktično svi u četvrtom razredu srednje škole posedovali vozačku dozvolu, danas je taj udeo pao na 72%. Zapravo, ako su nekada tinejdžeri vršili pritisak na roditelje ne bi li što pre došli do vozačke dozvole, automobila i nezavisnosti koju je vožnja pružala, danas su roditelji ti koji vrše pritisak na svoju decu da konačno počnu da voze i tako ih oslobode obaveze da im po ceo dan izigravaju šofere.

Ponekad, MAMA ZABORAVI!

Ni ono po čemu su američki tinejdžeri bili prepoznatljivi zahvaljujući filmovima i popularnoj kulturi – poslovi poput raznošenja novina ili ispomoći u bakalnici na ćošku – više ne predstavlja tako raširenu praksu.  Samo 22% osamnaestogodišnjaka nije radilo 1970. godine, dok danas ne radi 44% njih. Oni koji rade, rade manje sati nedeljno nego ikada ranije. Letnji posao ima 43% mladih, dok je 1980. godine preko leta radilo čak 70% njih.

Naučite dete VERBALNOJ SAMOODBRANI!

Razlog što mladi manje rade nije u tome što imaju više školskih obaveza, ističe Tvengijeva. I-generacija troši manje vremena na izradu domaćih zadataka, plaćene poslove, volontiranje i vanškolske aktivnosti   – ukupno, nego što su ga trošile prethodne generacije.  Imaju čitavih 43 minuta slobodnog vremena više dnevno u odnosu na mlade iz generacije X.

Šta gube mladi sa gubitkom tinejdžerskih poslova? Pre svega, priliku da se nauče odgovornosti i vrednosti novca. „Čak i kad sam našla posao, otpustili su me zbog neozbiljnosti“, žali se jedna od sagovornica, i to ne tinejdžerka već dvadesetdvogodišnjakinja. „Da sam radila u srednjoj školi, verovatno bih znala kako da se ponašam na poslu, imala bih više discipline i radne etike“, zaključuje ona.

Pošto već ne rade, pomislili biste da današnji tinejdžeri dobijaju od roditelja džeparac kako bi podmirili svoje troškove. Međutim, zapravo manje tinejdžera danas dobija džeparac nego pre. I ovde se na delu pokazuje teza da su današnji osamnaestogodišnjaci kao nekadašnji petnaestogodišnjaci. Umesto da moraju da ekonomišu dobijenim džeparcem, mladi prosto traže od roditelja da im kupe ono što im zatreba. Novac pritiče, ali nema onog neprijatnog osećaja da ga može ponestati ako ne paziš kako ga trošiš.

Ponekad, MAMA ZABORAVI!

Za ajdženere tipično je i da nemaju preveliku naklonost ka alkoholu. Procenat osmaka koji su probali alkoholna pića prepolovio se od 1993. U ranim devedesetim, prosečan osmak već je imao svoje prvo iskustvo sa pićem, dok 2014. prosečan učenik drugog razreda srednje škole nije. Koliko god moglo delovati kao dobro to što mladi odlažu prva opijanja, ovaj trend dolazi na naplatu kada se krene na fakultet, i kada nastupa besomučno oblokavanje i nadoknađivanje propuštenog, uz neiskusno preterivanje, intoksikaciju i pijanu vožnju.

Roditelji u njima

Tinejdžeri… ima li veće brige za roditelje? To je doba nepromišljenog, rizičnog ponašanja mladih koje donosi mnoge neprospavane noći roditeljima. Ali ne i roditeljima ove generacije. Izgleda da je sve ono vreme provedeno u društvu matoraca umesto sa vršnjacima, u moderne tinejdžere usadilo upravo one strahove i onu opreznost koja priliči roditeljima.

Zašto je TREĆE DETE bilo NAJBOLJA ODLUKA koju sam donela?

Biti tinejdžer oduvek je značilo i biti u sukobu niskog do visokog intenziteta sa odraslima, usled borbe neprestane za osvajanje nezavisnosti. Najzad, mladost je doba kada su želje veće od mogućnosti, a smelost veća od mudrosti, pa je nadzor odraslih neophodna kočnica. Bar je tako bilo do sada. Naime, Tvengijeva iznosi podatak da su svađe sa roditeljima sve manje na repertoaru porodičnih odnosa. Ajdženeri  kao da su internalizovali roditeljski superego, pa i jedni i drugi imaju isti cilj – da odrastaju sporije. A  tamo gde nema sukoba interesa, nema ni sporenja. Kako sprečavati da prebrzo odraste nekog ko to uopšte i ne želi?

Pomozite detetu koje ima VISOKU TEMPERATURU!

A da se mladima danas generalno ne mili da odrastu, pokazuju brojne ankete. Studenti su skloniji da  se slože sa izjavom „želim da se vratim u sigurnost detinjstva“, dok su manje skloni da se slože sa izjavom „radije bih bio odrastao, nego bio dete“ i „srećan sam što više nisam dete“. Biti dete znači manje stresa i više zabave. „Odraslost“ je postala bauk koji deci ukida zabavu. „Zašto se ljudu raduju osamnaestom rođendanu??? Ja se strašno bojim odraslosti!!!“, piše jedan korisnik Tvitera. „Odraslost je sranje. Želim da odustanem“, piše drugi.

Tržište je, naravno, uveliko prepoznalo trend i danas postoji ogromna ponuda bojanki za odrasle i drugih aproprijacija dečijih proizvoda za novu ciljnu grupu. „Intervjuisala sam Džouzi, sedamnaestogodišnju učenicu četvrtog razreda srednje škole koja se upravo upisuje na koledž. Pitala sam je koje filmove najviše voli. Odgovorila je da su to Diznijevi crtaći ‘Zlatokosa’ i ‘Zaleđeno kraljvstvo’”, piše Tvengijeva i zaključuje:  „Roditelji su detinjstvo današnje generacije pretvorili u divno mesto sa puno pohvala, zabave i sve manje obaveza. Zašto bi deca uopšte htela da odrastu?“

NAJLEPŠA MAMA NA SVETU!

Čak i kad mladi dospeju na koledž, roditelji nastavljaju da ih tretiraju kao decu. Prijavljuju ih na predavanja, podsećaju na rokove, bude na vreme. Naša generacija bila bi užasnuta da ih roditelji tako tetoše, ali ovi danas su im zapravo zahvalni, primećuje Džuli Litkot-Hejms, bivša dekanica na Stenfordu. Tokom decenije koju je provela na ovoj poziciji, studenti su počeli o sebi da govore kao o deci.  „Želimo da nas tretirate kao decu, a ne kao odrasle“, tipičan je studentski zahtev, prenosi Tvengijeva iskustvo Litkot-Hejmsove.

Knjiga nije naša briga

A pošto već sve probaju kasnije, manje rade, manje uče, manje izlaze, manje ljubavišu i manje piju, šta onda rade umesto toga? Vreme je da se vratimo na negativca sa početka teksta – pametni telefon u njihovim rukama.

Prosečan učenik četvrtog razreda srednje škole u SAD, istraživanja pokazuju, provodi dva sata i petnaest minuta dnevno u slanju poruka preko telefona, dva sata na internetu, sat i po u igranju igrica i pola sata u video ćaskanju. To je ukupno šest sati dnevno sa novim medijima – praktično čitavo slobodno vreme koje mladi imaju, navodi Tvengijeva.

ZAŠTO SE NEKA DECA REĐE RAZBOLJEVAJU?

Koliko vremena provode na društvenim mrežama? Tokom prethodnih sedam godina, od svakog drugog mladog, društvene mreže postale su svakodnevno mesto boravka praktično svakog tinejdžera. Na prvom mestu po omiljenosti su instagram i snepčet, koje koriste 80% odnosno 79% mladih. Devojčice su strastveniji korisnici, dok dečaci dosta vremena troše i na igranje video igrica.

Sve ovo vreme provedeno na internetu mora biti nauštrb nekih drugih aktivnosti, ali kojih? Pre svega – čitanja. Sedamdesetih godina većina tinejdžera čitala je knjige i časopise svakog dana, dok danas to čini samo 16% njih. Knjige jednostavno nisu dovoljno brze za generaciju koja je navikla na multitasking i neprestano menjanje fokusa pažnje. „Teško mi je da dugo čitam jednu knjigu, da sedim mirno i budem tiha“, objašnjava jedna sagovornica. Ne samo da mladi nisu u stanju da čitaju knjige, već su problem postali i udžbenici, pa se pokušava sa interaktivnim e-knjigama. Ajdženeri toliko vremena provode na telefonima da prosto nemaju vremena za tradicionalne medije.

30 pitanja za školarca umesto: „KAKO JE BILO U ŠKOLI DANAS?”

Kada se ne dopisuju i ne postavljaju selfije na instagram, šta ajdženeri rade na internetu? Uglavnom gledaju video klipove, što je delimično zamenilo naviku gledanja televizije. Ali, kakve klipove? Slatke životinje, slatke bebe i muzičke video spotove. Gledanje televizije i odlazak u bioskop sve manje su na spisku njihovih razonoda. Ako već gledaju film, odabraće udobnost svog doma i ležanje u pižami ispred ekrana. Najzad, ekran je ekran, čemu izlazak iz kuće među druga ljudska bića?

Devojčice učite da MISLE, a ne da se ŠMINKAJU!

Lice, šta je to?

Pitanje koje se nameće jeste, koliko uopšte generacija koja manje nego ikada ranije radi sve ono „što vole mladi“, uopšte viđa svoje prijatelje uživo?

„Moja generacija izgubila je interesovanje za  druženje uživo“, kaže Kevin, jedan od sagovornika Tvengijeve, i to je prava definicija sadašnje kulture mladih. Oni provode čak tri puta manje vremena na žurkama u odnosu na generaciju X. „Niko za to nije stvarno zainteresovan, uključujući i mene“, primećuje jedna srednjoškolka. Njen vršnjak dodaje: „Jedine žurke na koje sam išao u srednjoj školi su one rođendanske, i to skoro uvek pod nadzorom odraslih.“ Kevin je dao i objašnjenje: „Ljudi su pravili žurke jer im je bilo dosadno, a mi imamo netfliks i toliko toga na internetu.“

Istraživanja potvrđuju ono što mladi govore. Broj tinejdžera koji se svakodnevno viđaju sa drugovima prepolovio se za samo petnaest godina, a posebno je drastičan pad zabeležen u poslednjoj deceniji. Ovo je generacija koja provodi sat vremena dnevno manje u druženju sa prijateljima, što znači da gubi sat vremena za usavršavanje društvenih veština, barem onih potrebnih u stvarnom svetu.

30 NAJLEPŠIH RADNIH KUTAKA ZA ŠKOLARCE

Podudarnost je upadljiva – izazak van kuće sa društvom je aktivnost koja je počela da gubi na popularnosti upravo onda kada su pametni telefoni počeli na njoj da dobijaju. Jednostavno, deca su vreme provedeno sa prijateljima uživo, zamenila vremenom u druženju onlajn. Kako li će izgledati njihove uspomene iz mladosti, hoće li sa istom setom pamtiti neku tekstualnu poruku ili memu kao što naša generacija pamti prvi poljubac, pita se Tvengijeva?

Štaviše, pripadnici internet generacije žale se kako ih stariji ne razumeju i kako stalno insistiraju na kontaktu licem u lice, što njima nešto i ne prija. Daleko su srećniji kada su licem u lice sa svojim telefonom, koji im pruža sve što im je potrebno u životu.

 

Međutim, da li je zaista tako? Ako je onlajn komunikacija prosto jedan nov vid društvenog života koji „radi poso“ što se tiče današnje omladine, zašto da se onda uopšte uzbuđujemo?

Sad face emoji

Prihvatimo li tezu da je druženje u virtuelnom svetu zaista dovoljno ispunjavajuće za današnje mlade, pripadnici I-generacije trebalo bi da budu srećni koliko i oni iz prethodnih, zar ne? Tako i deluju. Pogledajte samo njihove instagram profile, te široke osmehe i pozitivne poruke kojima se svakodnevno obraćaju svojim pratiocima. Pogledajte samo sve te smajlije, sva ta srca, sve te poljupce, lajkove i lolovanja. Oni su BFF (Best Friends Forever), život im ide GR8 (Great) a, vreme provode ROFL (rolling on the floor laughing). Uostalom, da li je sve to normalno je NOYB (None of Your Business). Imaju čak i izraz kojim označavaju onaj čudni nevirtuelni svet u kome ljudi nemaju žuta okrugla lica – IRL (In Real Life).

ZAŠTO SE NEKA DECA REĐE RAZBOLJEVAJU?

Međutim, emotikoni očigledno nisu isto što i emocije. Istraživanja pokazuju da što više vremena mladi provode pred ekranima, to su manje zadovoljni svojim životima, bez obzira na broj srećnih emodžija koje razmenjuju. Ekrani ih zaista čine nesrećnim, a posebno ranjivi su najmlađi tinejdžeri. Osmaci koji provode deset ili više sati nedeljno na društvenim mrežama imaju 56% više šanse da budu nesrećni.

Osećaj usamljenosti raste proporiconalo rastu vremena provedenog na društvenim mrežama pa tinejdžeri koji svakodnevno vise na instagramu i snepčetu sebe opisuju kao usamljene, izostavljene i bez prijatelja, dok oni koji svakodnevno vreme provode sa prijateljima uživo ređe prijavljuju takav osećaj. Dodatna istraživanja pokazala su da nije reč o tome da usamljeni mladi ljudi jednostavno traže utehu na društvenim mrežama, već da usamljenost upravo raste pod uticajem češćeg boravka na njima.

Odgajate li SAMOSTALNO DETE ILI SLABIĆA?

Virtuelni društveni život definitivno je recept za duševnu propast, i nije čudo što je 2015. ozbiljnu depresivnu epizodu doživelo 56% više tinejdžera nego 2010. godine. Priroda prekoekranskih međuljudskih odnosa takva je da povećava nivo nesigurnosti i paranoje.  Svaka vaša objava povod je za anksiozno iščekivanje lajkova i komentara, i gubitak samopouzdanja ukoliko oni izostanu. Svaka poruka koju pošaljete okidač je za osećaj nedovoljne vrednosti ukoliko odgovor izostane (tzv. sinovanje od eng. seen). Svako skrolovanje njuz fida šansa je da se podsetite kako vaši prijatelji žive toliko uzbudljivije živote od vas, iako je verovatno u pitanju samo pretvaranje. „Pogled na moj inboks bez poruka čini me stvarno tužnom , usamljenom i depresivnom“, ispoveda se jedna tinejdžerka.  „Kada ljudi ignorišu vaše poruke, pitate se, jesam li uopšte živa“, jadikuje druga. Onlajn život je stresan. Komunikacija svedena na klikove i poruke pruža mnogo manje informacija nego ona licem u lice, pa ste u stalnoj neizvesnosti – da li me moji prijatelji vole, jesu li ljuti na mene, da li mi se smeju? Čak i popularni tinejdžeri koji svakodnevno skupljaju stotine lajkova i pratilaca, svakog jutra bude se sa neizvesnošću – hoći li uspeti da ostanem na visini svoje reputacije? Kada se navikneš na sto lajkova dnevno, pad na pedeset može predstavljati ozbiljnu krizu i težak udar na samopouzdanje. Održavanje onlajn persone rudarski je posao.

Depresija je čest povod za samoubistvo, a tri sata pred ekranom dnevno predstavlja jedan od pokazatelja da je dete pod povećanim rizikom. U poslednjoj deceniji stopa samoubistava mladih u SAD u stalnom je porastu, pa se 2015. godine ubilo 46% više tinejdžera nego 2008. godine. Među studentima, broj onih koji su ozbiljno razmišljali o samoubistvu skočio je za 60% od 2011. do 2016. godine. Za nagli porast broja samoubistava mladih, osim interneta, krive se i sve veći akademski pritisci kao i sve manja pripremljenost na životne izazove, tj. upravo ono sporije odrastanje o kome je već bilo reči.

30 pitanja za školarca umesto: „KAKO JE BILO U ŠKOLI DANAS?”

Generacija koje je prethodila ajdženerima – milenijalci, bila je generacija koja je pokazivala najviše zadovoljstva svojim životom u celini, da bi oko 2012/13. nivo zadovoljstva životom kod mladih naglo počeo da opada i sada je niži nego ikad ranije, piše Tvengijeva. Dve decenije rasta izbrisane su za samo nekoliko instagram/snepčet godina.

Kao jednog od glavnih krivaca za ovu kataklizmu životnog zadovoljstva Tvengijeva vidi tzv. strah od propuštanja ili FOMO (Fear of Missing Out), što je zapravo bojazan da se negde drugde (pre svega na društvenim mrežama) upravo dešava nešto uzbudljivo ili zanimljivo. Iako su stalno povezani onlajn, u toku sa životima svojih prijatelja više nego ikada ranije, strah od propuštanja raste uporedo sa rastom zavisnosti od stalnog priticanja informacija preko mreža.

Samopouzdanje koje je toliko krasilo milenijalce zamenio je sve rašireniji osećaj ajdženera da „ništa ne rade kako treba“ ili da „njihov život nije koristan“ ili da „ne uživaju u životu“. Mladi jednostavno porede svoje živote sa glamuroznim predstavama tuđih života koje gledaju na društvenim mrežama i rezutat je osećaj neuspeha. Devojčice na društvenim mrežama provode više vremena nego dečaci, pa je depresija od 2012. do 2015. među njema porasla za 50%.

I gubitak sna uzima se kao bitan faktor za izbijanje depresije, a korišćenje telefona od kojih se tinejdžeri ne razdvajaju ni u krevetu, uticalo je na to da značajno poraste broj mladih koji spavaju manje od sedam sati dnevno. Neispavanost čini da se u ovom emotivno zahtevnom razdoblju života osećaju još labilnije i ranjivije.

30 NAJLEPŠIH RADNIH KUTAKA ZA ŠKOLARCE

Što je sigurno, sigurno je

Kako smi videli, ajdženeri su u neku ruku tinejdžeri iz roditeljskih snova – oni pažljivije voze, manje piju, i ne tuku se. Dok je polovina učenika prvih razreda srednje škole 1991. godine bila uključena u bar jednu tuču u proteklih godinu dana, 2015. godine to iskustvo imao je svaki četvrti đak. Ajdženeri fizičke obračune vide kao opasne i besmislene. A oni ne vole rizike. Štaviše, sigurnost im je prioritet.

Na ovom mestu stanovnik Srbije verovatno će pomisliti – e, ovo vala kod nas nije slučaj. Najzad, zar nasilje u školama nije jedna od naših najvećih rak-rana?  Ili je možda samo reć o daleko većoj osetljivosti društva na nasilje? Zaista, za raliku od prosečnog današnjeg deteta (a ne onog iz nekog medijski eksploatisanog incidenta), starije generacije redom pamte svoje detinjstvo kao period ispunjen stalnim tučama koje su se završavale “tek kad potekne čorba” odnosno krv. Međutim, tolerancija društva na takve prakse nekad je bila daleko veća. Odrasli nisu toliko pažnje poklanjali sukobima među decom – oni su se dešavali u paralelnom dečijem univerzumu u koji se stariji nisu preterano mešali. Samo količina nasilja kojoj je autorka ovog teksta prisustvovala u beogradskoj osnovnoj školi tokom zlatnih i bezbrižnih osamdesetih bila bi dovoljna da nedeljama hrani naslovne strane tabloida. Razlika je u tome što tada nije bilo telefona kojima bi se deca snimala. Otimanje para za užinu bilo je uobičajena praksa, dok danas takvi primeri završavaju u Beogradskoj hronici. Koliko dugo bi današnje generacije koje u školi uče kako je nasilje i kad neko šapuće u tvom društvu ili te pogodi grudvom, izdržale u ratnoj zoni beogradske učionice osamdesetih?

Kako da naterate klince da jedu povrće

Ali ajdženeri ne zaziru samo od fizičkih opasnosti. I-generacija smatra traumatičnim svako iskustvo koje nije prijatno i sklona je preuveličavanju i samoviktimizaciji. U bazi podataka Google Books, učestalost reči „trauma“ porasla je četiri puta od 1965. do 2005.

U nameri da se zaštite od svih vrsta emocionalnog stresa, mladi izbegavaju sva iskustva koja mogu imati neprijatan ishod, kao i društvo osoba sa idejama koje se razlikuju od njihovih. Koliko su ne navikli na i najmanju neprijatnost i koliko emotivno reaguju na svaki tračak neslaganja sa svojim stavovima, pokazuje i incident koji je svojim govorom izazvala Kler Foks, pisac, u poseti jednoj ženskoj srednjoj školi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Umesto da njene reči provociraju debatu među učenicama, dočekale su je suze. Očekivala je neslaganje i racionalne argumente, a dobila je: „Ne možeš to da kažeš“, izgovoreno između epizoda plača.

Evo u kom uzrastu dete treba da zna da veže pertlu, vozi bicikl, kada da se samo tušira…

Vežbe za poremećaje čitanja i pisanja

Ideja da osoba treba da bude zaštićena od mišljenja koja mu se ne dopadaju dovela je do stvaranja „sigurnih zona“ na univerzitetima, prostorija u kojima uznemireni studenti mogu doći da se uteše nakon što su slušali predavanje koje ih je svojim stavovima uznemirilo.

„Jasno mi je da je važno biti bezbedan, ali se brinem zbog toga što je to postalo najvažnije. Ako ne rizikujete, kako možete napraviti nešto od sebe? Ako ne možete da podnesete nesigurnost, kako ćete menjati svet?“ kaže Ričard Goldstajn, bivši rok kritičar a sada profesor na koledžu Hanter.

Prezaštićivanje koje već decenijama pod staklenim zvonom drži generacije dece učinilo je svoje. Roditelji štite decu i od pravih i od zamišljenih opasnosti, sprečavajući ih da osvajaju slobode i postaju zrelija, pa se u sudaru sa svetom odraslih mladi grčevito drže sigurnosti detinjstva težeći za fizičkom i mentalnom zaštitom od sveta koji ih okružuje. Strahovi se ne mogu prevazići izbegavanjem, već suočavanjem sa njima, a to više nije moguće u svetu u kome umesto pravih iskustava deca žive ona virtuelna.

Evo šta jedan tata poručuje drugim tatama!

Mi smo ovde samo zbog para

Dok su njihovi prethodnici milenijalci zdravo za gotovo uzeli popularnu mantru sa kraja prethodnog veka „možeš biti sve što poželiš“ i „sledi svoje snove“, ajdženeri su generacija sa obe noge na zemlji, piše Tvengijeva. Štaviše, za nju se pridržavaju i rukama. Umesto da „prate svoje snove“ oni jednostavno „prate novac“ što znači da sebe vide isključivo u dobro plaćenim i ne previše zahevnim poslovima. „Želim posao u kome ću dovoljno zarađivati a da ne moram previše da radim“, tipičan je odgovor koji je autorka dobijala od prosečnog adolescenta.

U vremenu u kome druženje više nije toliko važno, jer uvek imamo telefone kad se osetimo usamljeno, ni karijera se više ne posmatra kao prilika za interakciju za zanimljivim ljudima.  Mladi samo žele posao, koji im oduzima što manje vremena i donosi što više novca, i nije im važno da ih „ispunjava“ ili da ih zbližava sa interesantnim ljudima, primećuje Tvengijeva.

Evo zbog čega moja deca ne gledaju televiziju koliko i vaša!

Kao što su oprezni i uzdržani kada su u pitanju vožnja, piće i zabavljanje, pripadnici I-generacije nisu baš ludi ni za preduzetništvom. Započinjanje sopstvenog biznisa je rizično, a već znamo da oni ne vole rizike. „Posao treba da obezbedi siguran prihod, kupovnu moć i osećaj sigurnosti, a biznisi lako propadaju. Niko ne želi da živi na ulici“, objašnjenje je jedne mlade sagovornice. U odnosu na prethodne generacije, ajdženere više zanimaju rad u vojsci i policiji jer ih lišavaju glavobolje koju donosi neizvesna budućnost. Uvek igraj na sigurno!

Svakako da njihova odbojnost prema riziku ima veze i sa nižim samopouzdanjem. Ajdženeri se osećaju kao da nemaju kontrolu nad okolnostima i prepuštaju se struji. Povećana učestalost anksioznosti i depresije sigurno je u korelaciji sa ovim fenomenom, ubeđena je Tvengijeva.

ZAŠTO SE NEKA DECA REĐE RAZBOLJEVAJU?

To nije moja šolja čaja

„A kad je reč o opštim prilikama/kakve ja veze imam s tim/Neću dozvoliti da me iko presira/Nemam stomak za to/ A što se našeg društvenog sistema tiče /Any way/Na njega mi se najiskrenije bljuje (…)Ma… mislim… nemam pojma… baš me briga/Nisam u tom fazonu/Majke mi/Nikad nisam bio deo toga/To nije moja šolja čaja/Niti će biti“

 10 ZDRAVIH razloga za ŠETNJU PO HLADNOM VREMENU!

Matija Bećković, „Kad budem mlađi“

Osećaj da ne mogu da promene stvari utiče i na stav ajdženera prema politici. Manje se uključuju i duboko su cinični po pitanju svoje sposobnosti da stvari učine boljim. Nikada nisu manje verovali u moć svog glasa. Kao što se ne poistovećuju sa tradicionalnim institucijama poput religije i braka, mladi Amerikanci ne veruju ni političkim partijama (otud i njihova značajna podrška Donaldu Trampu kao nezavisnom kandidatu). Uobičajeni odgovori na pitanja o politici su im: „Politika je prljava igra i ne zanima me“ i „Političari su jedva više od kriminalaca“ . To je možda i razlog što sve manje izlaze na izbore i što ih vesti pretežno ne zanimaju. Među anketiranim brucošima, većina studenata rekla je da „nije zainteresovana za vesti“. „Vesti su deprimirajuće“, „Nemam strpljenja za vesti“ – neki su od najčešćih odgovora. Broj mladih koji pišu političarima od kasnih sedamdesetih do danas opao je za preko 50% a isto važi i za broj njih koji su se aktivirali u nekoj političkoj kampanji. Dok današnji političari ne postanu meme teško će privući pažnju mladih, začaurenih u svoje virtuelne komune istomišljenika, primećuje Tvengijeva.

Kako da naterate klince da jedu povrće

Ali nije to još gotovo

„Kakav smo svet priredili našoj deci u takvom ih moramo i podizati.“

dr Svetomir Bojanin

Biti ajdžener ima svojih prednosti, kao što ih ima i biti roditelj jednog od njih. Oni su manje skloni opijanju, izazivanju saobraćajnih nesreća, maloletničkim trudnoćama. Najzad, sigurnost im je visoko na listi prioriteta. Roditelji prosto moraju da ih izbacuju među društvo umesto da im ograničavaju izlaske.

Evo u kom uzrastu dete treba da zna da veže pertlu, vozi bicikl, kada da se samo tušira…

Međutim, cena sa kojom dolaze ova „preimućstva“ uopšte nije mala. Naime, ušuškani u svom virtuelnom balonu od sapunice, neki novi klinci opasno podsećaju na one učesnike iz Seligmanovih psiholoških eksperimenata o naučenoj bespomoćnosti, koji, navikli da nijedna njihova akcija ne može da utiče na zbivanja, odlažu rešavanje problema i izbegavaju preuzimanje odgovornosti za svoje živote. Uvek pod nadzorom roditelja, odrastajući u društvu opsednutom kontrolom i bezbednošću, drže se sigurnosti svog  virtuelnog sveta u kome ništa nije previše ozbiljno ni stvarno. Odraslost ih odbija, jer zahteva izlazak u realno, u kome se ne snalaze jer nikada nisu ni imali prilike da iskuse stvarne izazove, da dožive prave neuspehe i na kraju ponekad i trijumfuju. Što je najstrašnije, kako sami svedoče, nisu ni svesni šta time zapravo gube. Da ljudska bića ipak tako ne mogu živeti, opominje sve veći osećaj neispunjenosti i tuge koji obeležava njihovu mladost.

„Provela sam tri godine radeći na ovoj knjizi, praveći na desetine grafikona, čitajući univerzitetske novine, slušajući priče i stavove mladih ljudi koje sam intervjuisala, i zaključila sam sledeće: ajdženeri su uplašeni, možda čak i prestravljeni. Usporeno odrastajući, vaspitani da brinu o sigurnosti i zabrinuti zbog ekonomske nejednakosti, u adolescenciju su stupili u vreme kada im je glavna društvena aktivnost buljenje u mali pravougaoni ekran kome se mogu dopasti ili koji će ih odbaciti. Sprave koje drže u rukama istovremeno su im i proširile detinje vidike i izolovale ih od međuljudskih odnosa. Posledica toga je da su istovremeno i fizički najsigurnija i mentalno najkrhkija generacija“, zaključuje Tvengijeva.

Ono što ona smatra ohrabrujućim jeste činjenica da mnogi od njenih mladih sagovornika uviđaju gde leže uzroci njihovih problema. Pitanje je, međutim, imaju li dovoljno petlje da odbace naučenu  bespomoćnost, izađu iz sigurnosti četiri zida i dve dimenzije svoje virtuelne adolescencije, a lajkove i emotikone zamene pravim ljubavima, suzama i osmesima?  Da ne govorimo o preuzimanju odgovornosti za društvo u kome žive i politički sistem koji im kroji sudbine. Sigurno je da njihov generacijski nedostatak bunta najviše odgovara upravo onima koji vladaju, kako njihovim društvima tako i njihovim novčanicima. Prestravljenost i osećaj bespomoćnosti pred izazovima stvarnog života plodno su tle za instrumentalizaciju i indokrinaciju od strane svakovrsnih „spasitelja“. Budući da se grčevito drže bezazlenosti detinjstva, lako je dobiti ih na iskustvo.

Kako onda ovu „iščašenu“ Internet generaciju „vratiti u zglob“? Za početak, svima nam je potrebno da priznamo sa koliko ozbiljnim protivnikom imamo posla. Ova knjiga i uznemirujući podaci koje iznosi dobro su polazište. Svaki roditelj koji odgaja ajdženera svestan je koliko su jake sile sa kojima se hvata ukoštac  – najzad,  i sam je pod njihovim zavodljivim uticajem. Deca su nam u neku ruku zamorčići jednog ogromnog društvenog i tehnološkog eksperimenta i, što je najgore, ne možemo previše da učinimo povodom toga. Osim da se borimo za svaki trenutak njihovog detinjstva proveden u stvarnom svetu, dokle god se kao roditelji za nešto pitamo. Da se uzdržavamo od svih vrsta ušuškavanja potomstva u virtuelne sigurne kućice, koliko god nam ponekad bilo lakše sa ekranom kao bebisiterom i mobilnim telefonom kao produženom pupčanom vrpcom.

Naravno, i da, dok ih vaspitavamo i pripremamo za život, ne zaboravimo da su upravo oni ta generacija na koju moramo da računamo da će biti dovoljno smela i zrela da svet za neke nove klince menja nabolje. I to ne onaj virtuelni.

Ukoliko vam se svideo ovaj tekst, registrujte se i razmenite svoja iskustva sa ostalim članovima!
Autor: Jovana Papan
Izvor: Detinjarije.com

Podeli ovu vest

Ostavi odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Mozete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Izgubljena šifra

Registruj se