Podeli ovu vest

Izdvajamo za Vas

Kad učiteljica postane i majka i otac

Kad učiteljica postane i majka i otac

Svakodnevno sam suočena sa posledicama nemara ili zapostavljanja nekog deteta od strane osobe koja učestvuje u njegovom podizanju. Kakve posledice ostavlja takvo ponašanje govori podatak da mnoga deca, u nekom periodu naše saradnje, imaju potrebu za posebnim radom i angažovanjem na polju psihe, motivacije ili socijalizacije.

Učiteljice o školskim sastavima nekad i sad

Sve će lakše biti i nama i njima kada nam energije prostruje otvorenim pristupom i uverenjem da smo bezbedni u životu koji živimo.

Ono što je jednako važno je: nemojte prezaštiti svoje dete. Time mu samo pravite zamku iz koje neće tako lako izaći i koja će mu od ega načiniti diva, neprijatelja nemerljivih razmera, koji obitava u nama!

Kako sam kroz muke u radu sa dečakom dotakla lepotu davanja i primanja

Šetam i nailazim na oca koji ide, ljutito, galameći, ne obazirući se na dete koje iza njega trčkara. Počinjem da stvaram sliku njihovog života u glavi. Bol koju u njima pronalazim je ogromna. Nerazumevanje je količinski nemerljivo između njih, a svaki od njih dvojice govori o svom bolu. Ne čuju se. Pomišljam: „Da li ovo dete treba uskoro da krene u školu? Ne bih volela da moram da budem deo tog čvora.“

10 najvećih grešaka koje prave MODERNI RODITELJI!

Da, postajem učiteljica tom mališanu.

Tatu je život naučio na surovost i poslušnost i to očekuje od deteta. Dete je, po mom mišljenju, za sedam godina života doživelo više muka nego tata za sve njegove godine. Idemo dalje. Tatu slušam… On priča… o situacijama, bolestima, nesrećama, o odlasku detetove majke. Reči ne iskazuju bol, ali dela potvrđuju bunt protiv prikrivene boli. Sarađujemo tako što danima i mesecima u prvom razredu stičem tatino poverenje, kako bih došla do sitnica u njihovim odnosima, skrivene istine i trena kada će tata malo saslušati i poslušati mene.

Došao je tren.

Govorim: Detetu treba osnovna briga oko higijene i hrane i redovnog spavanja, podrške u učenju i isticanju vrednosti koje će ga povezati i otvoriti mu vrata vršnjačkih odnosa… U grču sam da i u odeljenju ne bude odbačen. Dosta mu je odbacivanja za ceo život. Tata me čuje, ali ne smatra da je to bitno. U školi radim na podizanju nivoa razmišljanja deteta i prihvatanja sebe i sveta oko njega. Nivo samopoštovanju mu je veoma nizak i koristi psovke kao sastavni deo izražavanja. Zaustavljam se čim nešto zaškripi, a o kritičnim ponašanjima i potencijanim problemima raspravljamo. Umorna sam, ali znam da moram istrajati, ako hoću da mu pomognem u preokretu. Tata tek na kraju drugog razreda čuje ono što mu govorim. Počinje bolja saradnja, ali sada je meni dao “kormilo“ i mnoge stvari, koje nisu u opisu mog posla, dobijam kao zaduženje. Volim dete, jako. Pristajem na zvanja, danonoćna savetovanja, kontrole, ukazivanja i detetu i ocu na važne segmente u radu i ponašanju…

Zašto treba zagrliti dete kada prkosi, viče, plače…

Radim li pravu stvar?

Da se sve ne izvrgne ruglu i ljudskoj izopačenosti, pomišaljam strepeći?

Detetove okice me gledaju sa ljubavlju i poverenjem.

Radimo na sveopštoj i trajnoj ljubavi. U trećem razredu menja glagol „ljubiti“ u budućem vremenu ovako:

Jednina množina
1. Ja ljubiš ću 1. Mi ljubišemo
2. Ti ljubiš ćeš 2. Vi ljubiše ćete
3. On, ona, ono će ljubiš 3. Oni, one, ona ljubišćeu

Novak Đoković o porodici i rođenju ćerke!

Prihvaćen je u odeljenju i svi mu prilaze. Čini mi se da svako od njih vidi deo sebe u njemu i iz prezira prema tim delovima sebe empatišu, uključuju ga i rade sa njim i tako i sebi pomažu.

Zadovoljstvo se prepliće sa teškoćama i umorom. Hoću da mi neko vreme sve teče kao reka. Stalno kočim u mestu… osećam da se dimim!

Do kraja 4. razreda tata, dete i ja smo uspostavili trojstvo koje je rezultovalo pozitivnim uspehom u osnovnoj i srednjoj školi, a spremamo se i za fakultet. Kada čujem kako govori, šta govori i kako poima svet u kojem živi, plačem i smejem se u isto vreme zbog ponosa, zahvalnosti i sreće, naravno!

Trnovit put, protkan borbom, doneo mi mir sa devojčicom i sa sobom

Sićušna, razigranih očiju, malo uplašena devojčica me gleda u masi dece i roditelja. Osećam da će biti “moja“ i tako je i bilo.

Njena hiperaktivnost i loši odnosi između roditelja su u prvom naletu doneli nekoliko problema. Pritisnuta raznim životnim nedaćama, dodatne školske joj ne trebaju. Opire se, suprotstavlja, sve joj je mrsko. Kada nameri i želi da mi pokaže kako je gnjavim, počinje da ruši sveske i knjige, kao slučajno, sa klupe, dukser, olovku… sve što joj je u blizini. A onda odreaguje: „Uh, sve mi ispada!“.

Odbija da radi, rukopis je loš, neposlušna je. Od roditelja saznajem da su umorni od pokušaja, da ne mogu da isprate njenu posebnost, kažu da rade, ali ne rade, kažnjavaju, viču – sivilo i kolaps. Preduzimam korake kako bi povezali rad kod kuće sa radom u školi.

Posmatram.

Ne vredi.

Nisam išla u vrtić: Mene je životu naučila MOJA BAKA!

Razgovaram sa njom. Čujem da se roditelji svađaju, da svi trpe neke pritiske i da je stanje u porodici teško. Kaže mi da svaki dan neko “izleće kroz prozor“… Postaje mi jasno zašto rad kod kuće ne postoji i zašto rad u školi ne ide.

Pravim situacije kako bismo zajedno išle jedan deo puta u povratku iz škole. Nije potrebno da je mnogo podstičem. Sama krene sa pričom. Priča mi o strahovima. Kaže da često zaspi dok je svađa u toku. Sisa prstić… Imunitet joj je slab. Imam želju da je zagrlim i odvedem.

…Ni roditeljima nije lako. Oni su tek u haosu. Njihove boli su toliko velike da živeti ne umeju. Vole oni svoju decu. Vole život. Vole mir… Ali došlo je vreme borbe za sebe, pa ne razaznaju prava sredstva. Dugo se trpelo.

Dajem joj bombonu i puštam da ode u mrak ka svojoj kući… domu.

20 URNEBESNIH IZJAVA O RODITELJSTVU KOMIČARA LUISA SI KEJA

Preuzimam kontrolu nad situacijom i postavljam se kao druga majka. Brinem da li ima da jede, da li je suva, šta je uradila od domaćeg, kako se ponaša sa drugarima, kada je pošla u školu, kojim putem je išla nazad, da li se uredno odnosi prema svojim stvarima, da li joj je potrebna igra i likovno stvaralaštvo… Zagrljaj sama traži.

Zaboravljene stvari joj čuvam i čekam da se seti, vežbamo odgovornost. Ona razume moje emocije i pažnju i pokušava da me tretira kao svoje – postaje neposlušnija i drska. Dozvoljava sebi neprijatne i bezobrazne ispade i tada rešavam da je trgnem. Šaljem je u hol sa sve stvarima da čeka da zvoni i da razmisli o svom ponašanju. Kažem joj da od toga šta će reći zavisi šta ću ja dalje preduzeti. Kažem joj da je volim, ali da je prešla granice i da sam vrlo ljuta na nju. Odlazi sporim korakom, besna i neodlučna. Tražim od tetkice da obrati pažnju na nju i da mi kaže ako se pomeri sa mesta. Nisam mogla da je vidim, a da ona mene ne vidi. Morala sam da se oslonim na tetkicu, kako bih joj pokazala da sam zaista rešila da menjam odnos i da me ovakvo ponašanje ne zanima. A u meni se sve kidalo…

Jedva sam dočekala zvono. To vreme sam provela pričajući sa decom o njoj. Dogovorili smo se da ćemo joj pomoći i da će od danas svako sedeti sa njom nekoliko dana i biti joj pomagač. Ona je bila nemirna i uporna u nestašlucima, pa je smetala svakom sa kim je sedela.

Poslala sam jedno dete po nju. Došla je sporim koracima. Čitava večnost je prošla čekajući je. Namerno je to radila. Videla sam da se smirila.

Izvinila se i rekla da će od danas slušati učiteljicu i truditi se u radu.

Do četvrtog razreda smo uspostavile pravu drugarsku komunikaciju i odnos pun poverenja. Mada je tek u četvrtom razredu počela da radi kod kuće, sav rad u školi i moja upornost da uči, kao i bezrezervna pomoć drugara, uslovila je njen evidentan napredak.

Naša devojčica je prava heroina. Bori se i sada se ponaša u skladu sa pravilima i motivisana je za rad i napredovanje.

Utešena sam saznanjem da će moći samostalno da živi svoj život.

Majka sam, drugarica, prijateljica, koleginica, saradnica, učiteljica, ćerka, sestra… Volim to što jesam. Mnogo sam se potrudila da sledim svoj put, da pomirim sebe sa okolinom, a da, pritom, ne izneverim sebe. Često sam bila u situaciji da se preispitujem, da praštam sebi, drugima, i baš takav put me je naučio mnogim vrednostima.

Radim u OŠ “Bratstvo-jedinstvo” kao učiteljica. To je za mene najlepše zanimanje na svetu. Deca su naša osnova, polazna i završna misao, nežnost i raznolikost… Naš početak sveta!

Bavim se slikarstvom i crtanjem. Pišem pesme, priče, a započela sam i jedan roman. Humanost je ono što zagovaram i mnogo volim ljude – generalno. Muzika mi je veoma važna i volim sve vrste muzike. Pevam dok radim.

Ukoliko vam se svideo ovaj tekst, registrujte se i razmenite svoja iskustva sa ostalim članovima!
Izvor: zelenaucionica.com
Piše: Snežana Đorđević

Podeli ovu vest

Ostavi odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Mozete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Izgubljena šifra

Registruj se