Podeli ovu vest

Izdvajamo za Vas / Saveti

Kako me je roditeljstvo promenilo?

Kako me je roditeljstvo promenilo?

Da li su same majke isključivo hranitelji porodice, i da li je to njihova osnovna uloga? Novac jeste važan, naravno. Život je lakši kada ga imate dovoljno.

Kad sam shvatila da ću sama podizati dete, bilo mi je veoma teško. Bila sam srećna što mi je sudbina omogućila taj poslednji popravni ispit. Ali bilo mi je teško i plašila sam se. U većini slučajeva, ljudi odrastaju u tradicionalnim porodicama, sa oba roditelja. Ja sam bila od tih. I bez obzira što je sada 21. vek, nikada nisam zamišljala niti planirala da dete podižem sama. Uvek sam verovala da ću jednog dana zasnovati porodicu sa čovekom s kojim ću deliti iste vrednosti i želje.

Ali život piše romane.

I tako se desilo da dete podižem sama.

Pošto je u životu lakše kada imate dovoljno novca, tešila sam se činjenicom da imam solidan posao koji će mi omogućiti da nam lakše organizujem život.

Tek kasnije sam shvatila da postoje mnogo važnije stvari nego beskonačni spiskovi nebitnih stvari koje sam neumoljivo nabavljala.

Kako je moje dete raslo, kako je učilo da hoda i da se sporazumeva, i ja sam učila sa njom. Naučila sam:

Šta je strah, onaj koji vas tera da trčite najbrže što možete. Ili da ostanete budni cele noći a mislili ste da za to niste sposobni.
Da spavam jednim okom.
Da skačem na najmanji zvuk, da pružam ruke.
Da grlim i volim.

Novac jeste bio važan, ali shvatila sam da nisam samo “hranitelj” naše male porodice.

Za one druge potrebe, često važnije od materijalnih, nije potreban novac, već zdrav razum, snaga i ljubav.

Kako je moje dete raslo i sazrevalo, menjalo se. I ja sam sazrevala zajedno sa njom. Toliko da se moj pogled na mnoge stvari i pojave prilično izmenio.

Naučila sam da tolerišem i razumem druge.
Više ne osuđujem ono što ne mogu da prihvatim ili objasnim.

 

Naučila sam se strpljenju.

Naučila sam da je važno biti tu. Svaki dolazak u vrtić. Svako buđenje. Svako kupanje i odlazak na počinak.

Svi oni mali trenuci, svakodnevne, rutinske radnje. A nagrada je njen pogled pun poverenja i male ruke koje tako lepo grle.

Još uvek, kada me doziva, odgovaram “sačekaj malo“. Ali ton se promenio. Moj glas više nije prek i nestrpljiv, već pun topline i razumevanja.

Kročila sam u čudnovat i čaroban svet novootkrivenih osećanja.

Postala sam ponosna sam na svoju ćerku:

Na njen detinji šarm
Na njenu pamet
Na karakter
Na veseo temperament koji zavodi i privlači

Nakon ovih mojih šest godina roditeljstva, nakon mukotrpnog plivanja kroz strah, razočarenje i nesigurnost, mojim životom upravlja – ponos.

Pošto sam prvih nekoliko godina tragala za odgovorima i pokušavala da ponovo pronađem sebe, više mi nije važno:

Što je sve na meni.
Što sam realno ja odgovorna za sve.
Što nemam vremena za sebe.
Što njene potrebe određuju moj raspored.
Što mi je društveni život ispod minimuma.

Nisam ogorčena niti tužna. Ponosim se sobom, i ponosna sam – na nju.

Podeli ovu vest

Ostavi odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Mozete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Izgubljena šifra

Registruj se