Podeli ovu vest

Blog / Izdvajamo za Vas

Šta ako dete može, a neće?

Šta ako dete može, a neće?

U prethodnom tekstu se govorilo o zoni narednog razvoja deteta. Dete učimo svojim primerom, ali i zajedničkim radom. Ljubav prema pisanoj reči, kod dece ćemo izgraditi tako što ćemo im u periodu dok ne savladaju slova, čitati priče, razgovarati o njima. Znači, zajednički ćemo raditi na razvijanju lјubavi prema čitanju, na razvoju kognitivnih sposobnosti deteta, njegove mašte i interesovanja.

Postavlјa se pitanje, šta ako dete nešto može da uradi, a neće? Više razloga mogu da prouzrokuju takvo ponašanje.

Jedan je da dete ne poseduje samopouzdanje pa smatra da su mu postavlјeni zahtevi preveliki. Ukoliko dete nije zainteresovano za rad, nedostaje mu motivacija, ne razume postavlјen zadatak, ili mu je druga aktivnost privlačnija, ono će se teško opredeliti da radi ono što očekujemo od njega. Osim ovih, mogu i mnogi drugi faktori da utiču na to da dete ne radi ono što može. Na rad deteta mogu da utiču prevelike ambicije roditelјa ili drugih odraslih osoba, nametanje zadataka u trenucima kada je dete umorno ili se bavi nečim drugim, zatim, ukoliko se nameće pomoć odraslih i njihovi stavovi, mišlјenja, kritike. To je pedantno – nadzorni stil o kome govori Muhatajeva, a koji se negativno odražava na razvoj deteta. Takođe, na postavlјeni problem mogu da utiču i nedostatak pažnje, neizgrađene radne navike, razmaženost, razni psihofizički faktori kao  i svima dobro poznat inat kod dece. Problem mogu biti i neki drugi faktori kao što je, na primer i način ophođenja sa detetom.

Pročitajte još..Kada i kako je najbolje pomoći detetu

vaspitanje

Veoma je poželјan i blag, topao i prijatelјski ton čak i u situacijama kada se stvara nezadovolјstvo kod odrasle osobe zbog detetovog neispunjavanja očekivanog. Da bi se dete pokrenulo u radu, potrebno je, ponekad, kao što je i opisano, pristupiti zajedničkom radu. Zajednički rad ne podrazumeva hijerarhijski odnos već partnerski, saradnički i ravnopravni. Ono što predstavlјa veliki problem u ostvarivanju takvih odnosa je to što su polazne tačke različite, motivi, predznanja, a i sam način razmišlјanja odrasle osobe i deteta su različiti. To je vaspitni model porodica koje uvažavaju decu.

Zanimlјiv je način na koji su problem oblačenja rešili roditelјi jednog dečaka. Dete nije znalo šta sve treba da obuče i kojim redom. Roditelјi su mu nacrtali strip, crtež na kome su prikazane sve radnje koje treba da obavi da bi izašlo na ulicu prikladno obučeno. Dete koje nije znalo slova, lako se snašlo gledajući slike. Uskoro mu spisak nije bio potreban, oblačio se samostalno.

Preterane ambicije roditelјa mogu da budu ograničavajući faktor u razvitku sposobnosti deteta za samostalni rad i ostvarenje mogućeg. Česti su slučajevi gde roditelјi uče sa decom, ali na način gde sami uče i trude se da poduče dete. Očekivanja idu u smeru da roditelјi uče umesto deteta. Rade domaće zadatke, kroz njih mere svoje dete sa drugima, a u stvari razvijaju kod dece nesamostalnost i nesposobnost da vide sebe. Dete biva vrednovano kroz roditelјski domaći, a ne svoj. Takođe, to što dete ne želi da uradi nešto što može, nastaje tako što roditelјi istrčavaju sa svojim želјama ispred detetovih. Kupuju se igračke koje žele odrasli, a ne deca. Deca pohađaju aktivnosti koje su u skladu sa roditelјskim želјama. Takođe, prilikom upisa u osnovnu školu, roditelјi su ti koji određuju koja će se škola izabrati umesto da sa detetom obiđu više škola, pa da dete samo izabere. Zaboravlјa se da će se igračkama igrati deca, a ne odrasli, da će dete pohađati neku aktivnost, a ne onaj koji ju je izabrao i da će dete ići osam godina u neku školu, a ne njegovi roditelјi. O lošim vaspitnim posledicama takvog pristupa govore M. Košiček (1990) i V. A. Petrovski (1994). Veoma je bitan taj početni odnos, važno je da on bude pozitivan da bi aktivnost bila uspešnija.

U nedostatku drugih načina, odrasli često pristupaju sistemu nagrađivanja deteta. Za obavlјenu radnju nagrađuju dete poklonima, novcem, izletima. Time razvijaju trgovački duh kod dece umesto onoga što su želeli da postignu. Potrebno je upoznati se sa psihološkim mehanizmima koji pokreću dete, a ne odnositi se prema detetu kao prema zaposlenom. Kod lјudi možemo promeniti mnogo toga, ali ćemo im teško promeniti strast. Čovek se strasno, pasionirano i uspešno bavi aktivnostima koje je izabrao sam, za koje poseduje unutrašnju motivaciju i entuzijazam. Treba biti izuzetno pažlјiv sa spolјnim podstrekavanjem i stimulacijom dece. Kod dece se može izgubiti i svesnost o želјenom, da splasne energija njihovih želјa, tako da više sama ne znaju da li je nešto njihov unutrašnji poriv ili je to puka želјa roditelјa. Treba biti svestan, kao što su govorili mnogi poznati pedagozi i psiholozi, što je i parafraza stavova Marije Montesori (2006), da se sposobnosti dece i njihova ličnost razvijaju tokom one aktivnosti kojom se bave u skladu sa sopstvenim želјama, potrebama i interesovanjima. Lav Nikolajevič Tolstoj je rekao da: „Što s manjim primoravanjem deca uče, tim je metod bolјi; što veće primoravanje, tim je gori metod.“

Pročitajte još…Pobedimo naselje u sebi i oko sebe razvojem samopouzdanja!

thinkstockphotos-474413898

Da bismo uspeli u ovom radu, potrebno je ustanoviti interesovanja deteta, utvrditi šta je to što ga najviše privlači, koji rad mu predstavlјa intelektualno zadovolјstvo i čemu će pristupiti sa entuzijazmom. Tokom tog i takvog rada deteta, moguće je ostvariti i druge zadatke, dopuniti mu znanja, iskustva i umenja. Ukoliko se ide u pravcu zainteresovanosti, moguća su skretanja ka onome što predstavlјa dodatno vaspitanje, intelektualno, radno, moralno, estetsko ili fizičko i zdravstveno. Stari pedagozi su vaspitanje deteta posmatrali kao negovanje bilјke. Lako je kalemiti voćku koja sama raste ka suncu. Potrebno je razvijati samostalnost deteta, odgovornost i osećaj za dužnosti, postepeno graditi to kod deteta.

Mnogi roditelјi rade umesto deteta čak i onda kada je ono spremno i sposobno da to radi samo. Brinu se o domaćim zadacima, buđenju za školu, adekvatnom oblačenju, o svemu o čemu i treba da se brinu, ali u periodu dok dete nije sposobno samo. To su prezaštićena deca koja postaju nesamostalna. Nezainteresovana i neodgovorna jer o njihovim zadacima brinu drugi. Potrebno je postepeno skidati tu brigu sa roditelјa i prenositi je na decu. Lična odgovornost podrazumeva da se neko sam brine o sebi. Taj posao prenošenja odgovornosti mora biti postupan i u skladu sa sposobnostima i zrelošću deteta.

Izvesna negativna iskustva deteta mogu biti i podstrek za narastanje osećaja odgovornosti i samostalnosti. Dete koje ne probude roditelјi na vreme, zakasniće u školu, doživeće neprijatnost, ali će ubuduće paziti i postajati savesnije. Uopšte, deca i tokom igre uče po sistemu pokušaja i pogrešaka. Od onoga „zajedno“ postepeno treba preći na radnju koju će dete obaviti ili obavlјati samo. Logično, život u porodici podrazumeva mnogo tolerancije i usklađivanja, tako da će uvek biti poslova koji će se obavlјati zajedno.

AUTOR:

vilotijevic

Dr Goran Vilotijević je rođen u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon završene srednje, upisao je i završio, Pedagošku akademiju za obrazovanje nastavnika razredne nastave. Po osnivanju Učiteljskog fakulteta, upisao je isti, a po završetku studija na Učiteljskom diplomirao je i na Filozofskom fakultetu na smeru – Pedagogija. Magistrirao je na Učiteljskom fakultetu na temu WEB portali u funkciji diseminacije didaktičko-informatičkih inovacija, a na Filozofskom fakultetu je doktorirao na temu Kritičko-emancipatorski i sistemski činioci organizacije nastave u efikasnoj školi.

Radio je devet godina kao nastavnik razredne nastave u dve beogradske škole. Nakon toga je bio rukovodilac u Centru za obrazovnu tehnologiju. Od 2002. do 2012. godine je bio direktor OŠ „Banović Strahinja“ u Beogradu. Trenutno predaje na Visokoj školi strukovnih studija za vaspitače „Mihailo Palov“ u Vršcu.

U svom dosadašnjem radu bavio se unapređenjem i inoviranjem nastave. Objavio je više stručnih radova u naučnim časopisima. U radovima se uglavnom orijentisao na unapređenje rada škole, na načine poboljšanja rada i učenja korišćenjem informacionih tehnologija kao i na načine unapređenja rada direktora i boljeg rukovođenja školom.

Podeli ovu vest

Ostavi odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Mozete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Izgubljena šifra

Registruj se