Podeli ovu vest

Izdvajamo za Vas / Saveti / Zanimljivosti

U eri robota, škole uče našu decu kako da budu nepotrebna

U eri robota, škole uče našu decu kako da budu nepotrebna

Džordž Monbio

Režim bubanja i testiranja uništava nagon za učenjem i razara budućnost ljudi

 

U budućnosti, ukoliko želite da se zaposlite, moraćete da budete sve ono što mašine nisu: kreativni, sposobni da kritički razmišljate i imate razvijene socijalne veštine. Zašto onda učimo decu da se ponašaju kao mašine?

Deca najbolje uče kada je podučavanje u skladu sa njihovom prirodnom radošću, energijom i radoznalošću. Zašto ih onda ređamo u klupe i teramo da sede mirno dok ih kljukamo činjenicama?

U odraslom dobu uspeh postižemo saradnjom. Zašto se onda saradnja na kontrolnim zadacima i ispitima naziva varanjem?

Vlade tvrde da žele da smanje broj dece koja se izbacuju iz škole. Zašto su onda nastavni programi i testovi toliko ograničeni da otuđuju svako dete čiji um ne funkcioniše na određeni način?

Najbolji nastavnici su oni koji koriste svoju ličnost, kreativnost i inspiraciju kako bi aktivirali dečiji nagon za učenjem. Zašto se onda upravo ličnost, kreativnost i inspiracija guši režimom mikromenadžmenta?

Postoji, kako Grejem Braun-Martin objašnjava u svojoj knjizi Learning {Re}imagined, zajednički razlog za ove izopačenosti. Naše škole su napravljene tako da proizvode radnu snagu koja je bila neophodna fabrikama 19. veka. Ciljni proizvod bili su radnici koji bi mirno sedeli za svojim radnim stolovima po ceo dan i ponašali se identično, kako bi izradili identične proizvode i koji bi bili kažnjavani kada ne bi uspeli da dostignu tražene standarde. Saradnja i kritičko razmišljanje je upravo ono što su vlasnici fabrika želeli da obeshrabre.

robot_i_deteKada govorimo o važnosti i korisnosti, to je kao kada bismo decu učili da rukuju mašinom za predenje. Naše škole uče decu veštinama koje ne samo da su nepotrebne, već su i kontraproduktivne. Naša deca bespotrebno trpe ovaj dehumanizujući sistem protivan životu.

Što je sistem nerelevantniji, to se strože moraju primenjivati pravila, a stres koji ta pravila prouzrokuju raste. Skorašnji oglas jedne škole objavljen u magazinu Times Educational Supplement glasi: „Da li volite red i disciplinu? Da li verujete da deca treba da budu poslušna svaki put? … ako je vaš odgovor „da“, pozicija direktora za kaznenu nastavu bi mogla da bude pravi posao za vas.“ Tačno je da mnoge škole imaju problem sa disciplinom. Ali, da li to zaista treba da nas iznenadi kada su deca koja pucaju od energije i uzbuđenja vezana za jedno mesto kao pilići u kavezima?

Pročitajte još… USPEŠNI VASPITNI MODELI I STILOVI RODITELJA

Nastavnici masovno napuštaju profesiju; njihova obuka je protraćena, a karijere uništene iscrpljujućim radnim normama i obeshrabrujućim režimom standardizacije, testiranja i kontrole od strane nadređenih. Što im se manje autonomije daje, sve više se okrivljuju za neuspehe celog sistema. Na vidiku je velika kriza u regrutaciji nastavnika, naročito u ključnim oblastima kao što su fizika, projektovanje i tehnologija. Vlade to nazivaju efikasnošću.

Svaki pokušaj da se izmeni sistem, da se deca spreme za realne zahteve 21. a ne 19. veka demonizuje se od strane vlada i štampe kao „socijalni inženjering“. Pa, naravno da je tako. Svako podučavanje je socijalni inženjering. Trenutno smo zaglavljeni sa socijalnim inženjeringom industrijske radne snage u postindustrijskoj eri. Pod Trampovim sekretarom za obrazovanje, Betsi Devos i nostalgičnom vladom Velike Britanije, sva je verovatnoća da će biti još gore.

Kada im se dopusti da koriste svoju urođenu kreativnost i radoznalost, deca obožavaju da uče. Ona uče da hodaju, govore, jedu i igraju se potpuno spontano, posmatranjem i eksperimentisanjem. Potom krenu u školu i mi im ugušimo taj nagon tako što ih smestimo u klupe i kljukamo ih inertnim činjenicama do iznemoglosti.deca_i_robot_3

Ne postoji jedan jedinstveni sistem dobrog podučavanja, ali oni najbolji imaju nešto zajedničko: oni deci predočavaju raskošne svetove koje treba da istraže sama na svoj način i razvijaju njihovu zainteresovanost kroz pomoć, a ne indoktrinaciju. Na primer, škola Essa academy u Boltonu učenicima daje iPad, na kojima oni kreiraju projekte, dele materijal sa nastavnicima i međusobno i mogu nastavnicima da šalju pitanja u vezi sa domaćim zadacima. Smanjenjem broja rutinskih zadataka, ovaj sistem omogućava nastavnicima da pruže deci individualnu pomoć.

Druge škole su otišle u suprotnom smeru i izvode decu napolje koristeći svet prirode kako bi im angažovali pažnju i razvili njihove mentalne i fizičke sposobnosti (pokret Forest School zastupa ovaj metod rada). Ali nije stvar u visokoj tehnologiji ili nekorišćenju tehnologije; suština je da je svet u koji deca treba da kroče dovoljno bogat i raznolik da raspali njihovu ljubopitljivost i dozvoli im da otkriju nove načine učenja u kojima se najbolje ogledaju njihove ličnosti i veštine.

Pročitajte još… Kako pomoći detetu da postigne što bolji USPEH u školi

Postoji sijaset programa podučavanja koji su osmišljeni tako da rade sa decom, a ne protiv njih. Na primer, Mantle of the Expert ohrabruje decu da naprave istraživačke timove koji treba da reše zamišljene zadatke – kao što je upravljanje lučkim terminalom sa kontejnerima, iskopavanje grobnice ili spasavanje ljudi nakon neke katastrofe – što probija granice tradicionalnih predmeta. Sličan pristup, koji se naziva Quest to Learn, zasnovan je na načinu na koji deca sama uče da igraju igrice. Da bi rešili složen zadatak, moraju da usvoje mnogo informacija i veština. Deca to postižu uz sve uzbuđenje i upornost gejmera.deca_i_robot_2

Pristup Reggio Emilia, koji je nastao u Italiji, dozvoljava deci da sama sastave nastavni plan na osnovu onoga što ih najviše interesuje, pri čemu se teme na koje nailaze obrađuju uz pomoć nastavnika. Škole Ashoka Changemaker posmatraju empatiju kao „fundamentalnu veštinu koja parira čitanju lektira i matematici“ i koriste je da razviju onu vrstu otvorene i fluidne saradnje za koju veruju da će biti veština 21. veka.

Prva rasno meštovita škola u Južnoafričkoj Republici, Woodmead, razvila je jedan potpuno demokratski način predavanja u okviru koga pravila i disciplinu nadgleda veće učenika. Integrisani školski program ove škole, nalik novom sistemu u Finskoj, odbacio je tradicionalne predmete u korist toga da se učenici bave proučavanjem tema kao što su, na primer, zlato ili međuljudski odnosi ili okean. Među svršenim đacima ove škole nalaze se neki od najnaprednih mislilaca, političara i biznismena u Južnoafričkoj Republici.

U zemljama kao što su Velika Britanija i SAD, ovakvi programi uspevaju uprkos sistemu, a ne zahvaljujući njemu. Da su vlade ovih država s namerom htele da se pobrinu da učenicima učenje padne teško i mukotrpno, ne bi mogle bolje od ovoga što se danas dešava. Tako je, hajde da se bavimo socijalnim inženjeringom. Hajde da pripremimo našu decu za stvarni svet i izvedemo ih iz fabrika.

 

Ukoliko vam se svideo ovaj tekst, registrujte se i razmenite svoja iskustva sa ostalim članovima.

 

Originalni tekst objavljen u listu The Guardian, 15.02.2017. godine
Prevod i obrada:
Jelena Gruičić

 

 

Podeli ovu vest

2 Komentara

  1. Divan tekst. Jasno je da problemi sa “reformom” obrazovanja nisu samo naša, već globalna nevolja.

    Odgovori

Ostavi odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Mozete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Izgubljena šifra

Registruj se