Podeli ovu vest

Izdvajamo za Vas

U MOJOJ PORODICI SE ŽIVI PO PRAVILU TEŠKOG!

U MOJOJ PORODICI SE ŽIVI PO PRAVILU TEŠKOG!

Jednog dana kad je imala četiri godine, moja ćerka Lusi sedela je za kuhinjskim stolom i mučila se da otvori kutijicu sa suvim grožđem. Bila je gladna. Želela je suvo grožđe. Međutim, poklopac kutije se tvrdoglavo opirao njenim pokušajima. Posle možda jednog minuta uzdahnula je, spustila neotvorenu kutiju i izašla iz kuhinje. Ja sam je gledala iz druge sobe i umalo da jauknem: Jao, bože, moju ćerku je pobedila kutijica suvog grožđa! Kakve šanse ima da stekne makar mrvicu petlje?

ISTRAŽIVANJE U SRBIJI: ŠTA DECA NASLEĐUJU OD RODITELJA A ŠTA STIČU ODRASTANJEM?

Kad roditelj kaže: “Ja mu ne mogu ništa!”

Pohitala sam za Lusi i predložila joj da pokuša ponovo. Trudila sam se da pružam podršku, ali i da zahtevam. Ipak, odbila je.

Ubrzo potom našla sam u našem kraju baletski studio i upisala ćerku. Kao i mnogi roditelji, osećala sam da se petlja stiče aktivnostima poput učenja baleta… ili klavira… ili fudbala… ili bilo koje vannastavne aktiv­nosti. Sve te aktivnosti poseduju dve važne odlike koje se teško mogu naći u bilo kom drugom okruženju. Kao prvo, postoji odrasla osoba koja sve nadgleda – u idealnom slučaju, pruža podršku i ima zahteve – a koja nije roditelj. Drugo, ti časovi su predviđeni da podstiču u deci interesovanje, vežbanje, cilj i nadu. Baletski studio, muzička škola, sportska sala, košar­kaški teren, gimnastička sala – sve su to igrališta za petlju.

Pričajte sa njima KAO SA ODRASLIMA: TEPANJE im samo ODMAŽE!

*   *   *

Saznanja o vanškolskim aktivnostima su nepotpuna. Ne mogu da nave­dem neku studiju u kojoj su deca nasumično raspoređena da se bave ne­ kim sportom ili muzičkim instrumentom, debatnim klubom, poslom po­sle škole ili radom u školskom listu. Ako malo razmislite, shvatićete i zbog čega. Nijedan roditelj ne želi da prijavi svoje dete da se nečim bavi (ili ne bavi) potpuno nasumično, a iz etičkih razloga istraživač ne može prisiliti decu da redovno dolaze (niti im zabraniti da dolaze) na neku aktivnost.

Pismo mame iz Aranđelovca prosvetnim radnicima

Ipak, kao roditelj i kao naučnik u društvenim naukama, preporučila bih da, čim vam dete dovoljno odraste, izaberete nešto što bi mu se do­ palo da radi van školice i da ga upišete na to. Zapravo, da imam nekakav magični štapić, udesila bih da se sva deca na svetu bave barem jednom vanškolskom aktivnošću koju će sama izabrati, a u slučaju srednjoškolaca zahtevala bih da se drže barem jedne aktivnosti duže od godinu dana.

Ruski psiholog savetuje: Kako ne dozvoliti ŠKOLI DA SLOMI DETE?

Mislim li da svaki trenutak u detetovom danu treba da bude organizo­van? Ni slučajno. Ali mislim da deca bolje napreduju kad provode barem deo dana radeći nešto teško što ih zanima.

Kao što sam već rekla, saznanja o ovako smeloj preporuci nisu potpuna. Ipak, ima istraživanja čiji rezultati, po mom mišljenju, snažno ukazuju na to. Kad sve to skupimo, imamo ubedljiv dokaz da se deca uče petlji uz mudru nastavnicu baleta, fudbalskog trenera ili profesora violine.

Kao prvo, nekoliko istraživača je opremilo decu zujalicama tako da mogu, tokom čitavog dana, da ih upitaju šta rade i kako se u tom trenutku osećaju. Kad su deca bila na času, javljala su da se osećaju angažovano – ali uglavnom nemotivisano. Kad su se družila sa prijateljima, to nije bilo jako angažovano, ali je bilo jako zabavno. A šta je sa vanškolskim aktiv­nostima? Kad su se deca bavila sportom, muzikom ili probama za ­školsku predstavu, bila su istovremeno angažovana i zabavljala su se. Nema dru­gog iskustva u životu mladih ljudi koje redovno daje kombinaciju izazova i duboke motivacije.

Nevakcinisana deca NEĆE MOĆI U VRTIĆ!

Krajnji zaključak ovog istraživanja glasi: Škola jeste teška, ali za mnogu decu nije duboko interesantna. Četovanje sa prijateljima je interesantno, ali nije teško. A balet? Balet može da bude i jedno i drugo.

*   *   *

25 POKAZATELJA DA STE MAMA KOJA ČUVA SAMA

Iskustvo u trenutku je jedno, ali šta je sa dugoročnim koristima? Da li se vanškolske aktivnosti mogu isplatiti na neki merljiv način?

Bezbroj je studija pokazalo da deca koja se više bave vannastavnim aktivnostima­ prolaze bolje po skoro svakom mogućem merilu – imaju bolje ocene, veće samopouzdanje, manje je verovatno da će upadati u ne­ volje i tako dalje. Neke od tih studija su bile dugoročne, što znači da su istraživači čekali da vide šta će se desiti sa decom u kasnijem životu. Ta­ kve, dugoročne studije došle su do istog zaključka: više učešća u raznim aktivnostima predskazuje bolje ishode.

Najpre deci gradite SAMOPOUZDANJE, a kasnije KUĆU!

Isto to istraživanje jasno pokazuje i da je preterivanje sa vanškolskim aktivnostima prilično retko. U današnje vreme, prosečan američki tinej­džer izjavljuje da provodi manje od tri sata dnevno gledajući televiziju i igrajući igrice. Više vremena provodi na društvenim mrežama, šaljući pri­jateljima linkove za slike mačaka, i prateći Kardašijanke koje smišljaju šta će obući – i zato je teško tvrditi da se to vreme ne bi moglo preusmeriti na šahovski klub ili školsku predstavu, ili prosto na bilo koju drugu strukturi­sanu, na veštine usmerenu aktivnost pod nadzorom stručne odrasle osobe.

A šta je sa petljom? Šta je sa postizanjem nečeg za šta su potrebne go­dine, a ne meseci rada? Ako se petlja svodi na dugoročno zadržavanje istog cilja, i ukoliko vanškolske aktivnosti prestavljaju način vežbanja pe­tlje, logično bi bilo da su naročito korisne kad se nečim bavimo duže od godinu dana.

Zapravo, ono što naučimo dok se trudimo da se poboljšamo iz sezone­ u sezonu stalno se ponavljalo u mojim intervjuima sa osobama koje imaju petlju.

Fantastična ideja učiteljice koja uspešno štiti svoje đake od vršnjačkog nasilja!

11 RODITELJSKIH LEKCIJA SA SVIH KRAJEVA PLANETE KOJE BI TREBALO DA USVOJIMO

Evo jednog primera: posle sezone u kojoj je veoma slabo dodavao u trećem razredu srednje škole, budući član Dvorane slavnih u američkom fudbalu, Stiv Jang, otišao je u školsku radionicu i napravio drvenu loptu sa zalepljenom trakom umesto uzica. Na jedan kraj je pričvrstio kuku kako bi mogao da zakači loptu na spravu sa tegovima u školskoj teretani. Onda je, držeći loptu, vežbao kretanje napred-nazad kao kod dodavanja, a dodatni otpor sprave jačao mu je ramena i podlaktice. Sledeće godine je mogao da baci loptu dvostruko dalje.

Još ubedljiviji dokazi o koristima dugoročnih vanškolskih aktivnosti dobijeni su u studiji psihologa Margo Gardner. Margo i njeni saradnici na Univerzitetu Kolumbija pratili su jedanaest hiljada američkih tinejdžera sve do dvadeset šeste godine starosti ako bi videli da li ima neke razlike, i kakve, u uspehu u odraslom dobu između onih koji su se bavili nekom vanškolskom aktivnošću dve godine umesto jedne.

Evo šta je Margo utvrdila: značajno je veća verovatnoća da će deca, koja provedu više od jedne godine u istoj vanškolskoj aktivnosti, diplo­mirati na fakultetu i da će, kao mlade odrasle osobe, volontirati u svojoj zajednici. Broj sati sedmično koje deca posvećuju vanškolskim aktivno­ stima predskazuje da li će imati posao i zarađivati više novca, ali samo kod dece koja su učestvovala u nekoj aktivnosti dve godine, a ne samo jednu.

20 POUKA O VASPITANJU DEČIJEG PSIHIJATRA SVETOMIRA BOJANINA

Rekla bih da kontinuitet našeg angažovanja dok odrastamo u isto vreme zahteva petlju i izgrađuje je.

Jedan od razloga je što, po mom mišljenju, situacije kojima ljudi teže obično jačaju upravo one osobine koje su nas do njih i dovele. Ta teorija o razvoju ličnosti nazvana je princip uzajamne zavisnosti, a kumovao joj je Brent Roberts, istaknuti autoritet za pitanja šta dovodi do trajnih promena u načinu na koji ljudi misle, osećaju i ponašaju se u različitim situacijama.

Kad je Brent Roberts bio postdiplomac na Berkliju, preovladavalo je mišljenje da, posle detinjstva, nečija ličnost ostaje manje-više „zacemen­tirana“. Brent i drugi stručnjaci za ličnost otad su prikupili dovoljno du­goročnih podataka – jer pratili su, bukvalno, hiljade ljudi tokom godina, pa i decenija – da bi dokazali da se ličnost ipak menja i posle detinjstva.

Najpopularnija imena u Beogradu za 2017: Iznenadiće vas progoze za narednu deceniju!

Brent i drugi istraživači utvrdili su da glavni proces u razvoju ličnosti uključuje situacije i lične osobine koje se uzajamno „prizivaju“. Princip uzajamne zavisnosti ukazuje da upravo osobine koje nas dovode u odre­đene životne situacije jesu iste osobine koje se u tim situacijama podstiču, jačaju i potvrđuju. U toj međuzavisnosti postoji velika verovatnoća po­ jave zatvorenog kruga.

Na primer, u jednoj studiji Brent i njegovi saradnici su pratili hiljadu adolescenata na Novom Zelandu dok su ovi ulazili u odrasle godine i nalazili posao. Tokom godina, neprijateljski nastrojeni adolescenti su uglavnom imali manje ugledne poslove i pominjali su teškoće sa ­plaćanjem svakodnevnih računa. Takvi uslovi su, zauzvrat, doveli do povećanja nivoa neljubaznosti, što je dodatno podrivalo njihove mogućnosti boljeg zapo­slenja. Sa druge strane, ljubazniji adolescenti ušli su u ciklus psihološkog razvoja. Ta „dobra deca“ su dolazila do boljih poslova koji nude veću fi­nansijsku sigurnost – a taj ishod je jačao njihovu sklonost ka ljubaznosti.

Pričajte sa njima KAO SA ODRASLIMA: TEPANJE im samo ODMAŽE!

Zasad nemamo studiju petlje u svetlu principa uzajamne zavisnosti. Ipak, malo ću da nagađam. Prepuštena sama sebi, devojčica koja nije uspela da otvori kutijicu sa suvim grožđem, pa je rekla: „Ovo je suviše teško! Odustajem!“, mogla je ući u zatvoreni ciklus koji je podstiče da uvek odustaje. Mogla je naučiti da odustaje redom od mnogo čega, i svaki put bi propustila priliku da se uključi u ciklus borbe i truda, posle kojih sledi napredak, a za njim samopouzdanje da se pokuša nešto još teže.

A šta je sa devojčicom čija je mama upiše na balet, iako je to teško? Toj devojčici se možda i ne dopada da baš tada oblači triko jer je možda malo umorna. Pritom, na poslednjem času nastavnica ju je izgrdila što drži ruke na pogrešan način, i to ju je baš pogodilo. Šta ako tu devojčicu i dalje vode na balet, i onda na jednom času iskusi zadovoljstvo uspeha? Hoće li je ta pobeda podstaći da vežba nešto drugo teško? Možda će na­ učiti da rado dočeka izazov?

Pismo mame iz Aranđelovca prosvetnim radnicima

(…)

Trudila sam se da obezbedim povratnu spregu za koju sam znala da je potrebna mojoj deci. Počela sam da ih oduševljeno hvalim ma šta da su radile. Upravo to je jedan od razloga što su vanškolske aktivnosti bolji­ teren za petlju – treneri i nastavnici su zaduženi da usade petlju deci koja nisu njihova rođena.

Ruski psiholog savetuje: Kako ne dozvoliti ŠKOLI DA SLOMI DETE?

Na časovima baleta, gde sam vozila devojčice svake nedelje, čekala ih je izvanredna nastavnica. Njena strast prema baletu bila je prosto zara­zna. Bila je puna podrške baš kao i ja, a da budemo pošteni – zahtevala je mnogo više. Kad bi neka devojčica zakasnila na čas, dobijala je strogo predavanje o potrebi da se poštuje tuđe vreme. Ako bi zaboravile da po­nesu triko, ili baletske cipelice, sedele su i gledale drugu decu tokom celog časa, a same nisu smele da učestvuju. Kad bi neki pokret bio nepra­vilno izveden, ponavljali su ga i ponavljali, uz objašnjenja i popravljanja, sve dok nastavničina visoka merila ne bi bila ispunjena. Ponekad je uz to išlo i kratko predavanje o istoriji baleta i kako je svaka balerina dužna da nastavi tu tradiciju.

Grubo? Ne bih rekla. Visoka merila? Apsolutno.

I tako su na časovima baleta, mnogo više nego kod kuće, Lusi i Amanda iskusile kako izgleda razviti interesovanje, vredno vežbati nešto što još ne umeju da rade, ceniti daleki cilj tog napora, i kad loši dani konačno po­ stanu dobri, steći nadu da se trude i dalje.

“AKO SE GRANICE NE POSTAVE DO PUBERTETA, TA BITKA JE U VEĆINI SLUČAJEVA IZGUBLJENA“

U mojoj porodici se živi po pravilu teškog. Pravilo ima tri dela. Prvi glasi da svako – pa i mama i tata – moraju da rade nešto teško. Teško je ono što zahteva svakodnevno plansko vežbanje. Rekla sam deci da ono što je meni teško jesu psihološka istraživanja, ali da uz to vežbam i jogu. Tata se trudi da postane što bolji u prodaji nekretnina; osim toga i trči. Moja starija ćerka Amanda odabrala je da njoj bude teško sviranje klavira. Godinama je išla na balet, ali je kasnije odustala od toga. Lusi takođe.

To me dovodi do drugog dela pravila teškog: može da se odustane. Ali ne može da se odustane pre kraja sezone, perioda koji je plaćen ili pre neke druge „prirodne“ vremenske granice. Mora se, barem tokom vremena za koje se neko unapred obavezao, završiti ono što se počelo. Drugim rečima, ne može se odustati čim nastavnica vikne na vas, ili izgubite trku, ili se pokaže da ne smete da spavate kod drugarice zato što sutra imate nastup. Ne možete da odustanete zato što imate loš dan.

Naučite dete VERBALNOJ SAMOODBRANI!

I, konačno, treći deo ovog pravila kaže da svako sam bira ono što mu je teško. Ne bira vam to niko drugi zato što, na kraju krajeva, nema nika­ kvog smisla da radite nešto teško što vas uopšte ne zanima. Čak i odluka da se pokuša sa baletom došla je posle razgovora o raznim drugim časo­vima i aktivnostima koje su moje ćerke mogle da izaberu.

Otišla da živi sa SINOM i SNAJOM i doživela bolno RAZOČARENJE: Suze bake nikog ne ostavljaju ravnodušnim!

Lusi je do sada promenila pet ili šest teških oblasti. Svaku je oduševljeno­ počinjala, ali bi kasnije otkrila da ipak ne želi da nastavi sa baletom, gimna­ stikom, atletikom, ručnim radom niti klavirom. Na kraju se odlučila za violu. Uči je već tri godine, i za to vreme njeno interesovanje je raslo, ume­ sto da se smanjuje kao ranije. Prošle godine je primljena u školski i grad­ski orkestar, a kad sam je nedavno pitala da li bi želela da zameni to svoje teško nečim drugim, pogledala me je kao da sam sišla s uma.

Amanda sledeće godine kreće u srednju školu. Godinu dana potom i njena sestra. U tom trenutku pravilo teškog će se promeniti. Biće do­ dat četvrti zahtev: svaka devojčica mora da se posveti nekoj aktivnosti, svejedno da li će biti nova ili ovo što već sada rade, najmanje dve godine.

Tiranski? Ne verujem. Ako su Lusini i Amandini nedavni komentari na tu temu bili iskreni, ne veruju ni one. I one žele da imaju petlju kad odra­ stu, a svesne su da za petlju, kao i za svaku drugu veštinu, treba vežbati­. Svesne su da imaju sreće što su u prilici da vežbaju.

MONTESORI rečenice koje treba da koristite I U VAŠOJ KUĆI!

Za roditelje koji bi želeli da podstaknu petlju, a da ne liše svoju decu mogućnosti da sama biraju svoj put, preporučujem ovo pravilo teškog.

Ukoliko vam se svideo ovaj tekst, registrujte se i razmenite svoja iskustva sa ostalim članovima!

Izvor: Detinjarije
Odlomak iz knjig “Imate li petlju” Andžele Dakvort (Vulkan izdavaštvo)

Podeli ovu vest

Ostavi odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Mozete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Izgubljena šifra

Registruj se